Ko čita romane Marka Vidojkovića uverava se da je punk moguć i u pripovedanju, a ne samo u muzici. S tim što bi punk umesto nekadašnjeg Potpuno Uvredljivog Negiranja Klasike, sada, u Vidojkovićevoj varijanti, mogao da znači Potpuno Uvredljivo Negiranje Književnosti. Pišući mimo uvedenih konvencija, svejedno da li je reč o centralnom književnom toku ili ozvaničenoj alternativi, stalno im se rugalački unoseći u lice i okrećući ih na naličje, Marko Vidojković svoje romane ne oblikuje na način onog opterećujućeg, pretencioznog spisateljskog kandidovanja za slavnu večnost, kakav je slučaj na stalno otvorenom vašaru književne taštine, već se tim romanima predstavlja kao brutalan, beskompromisan svedok apsurdne, obesmišljene stvarnosti koju svi živimo...“
Mihajlo Pantić
„...U romanu Sve crvenkape su iste Marko Vidojković menja se i sazreva tačno onoliko koliko i treba. Nekadašnji panker-žutokljunac Boban Šestić sada je uspešan pisac, omiljen koliko i omražen, i dalje u borbi sa svojim starim demonima i porocima, a sve u okruženju “tranzicionog” Beograda, razapetog između teške snobovštine i puste sirotinje. A sex, drugs & rock’n’ roll? Naravno, svega u izobilju, ali i još nečega: Vidojkovićev “autsajderski” nesmiljeni prikaz naše medijske i književne palanke upravo je ona vruća pedagoška šamarčina kakvu ona i zaslužuje. Demonstrirajući sve već poznate kvalitete, Vidojković novim romanom pridodaje tom spisku i (auto)ironijsku pronicljivost nedostižnu mnogim našim nado budnim samozvancima i “javnim higijeničarima” bez lika, a kamoli dela. Slutim: leteće perje na sve strane, jer će se mnoge guske i gusani s razlogom osetiti očerupanima!“
Teofil Pančić
