Rastko Petrović je, kao i drugi usamljeni putnici posleratne generacije, recimo Hemingvej, nastojao da dokumentuje i fiksira ne toliko nove predele i nepoznate običaje, koliko novo iskustvo kretanja i ko-prisustva. Uostalom, sam je najbolje objasnio zašto je snimao, a zatim, tako dugo i čuvao svoje fotografije iz Afrike : ,,Bez pretenzija, bez ambicija, jedino da bih sačuvao svoju viziju o svetu večitog detinjstva."
Njegova romantičarska emotivnost bila je fiksirana u vizuelni suvenir koji je subjektivnu viziju o primitivnom čoveku mogao zaštititi od svake promene.
