Ovo je, u pravom smislu reči, polifonična
proza, tekst-kontrapunkt, natopljen i muzikalnošćću, verovatno
blagodareći dubokoj privrženosti i predanosti Prokopieva muzici.
Deo ovih
zapisa posvećen je upravo uzbudljivosti saznanja i suočavanja sa
kulturnom Drugošću – sopstvenom, u odnosu na Zapad, i obratno, zapadnom u
odnosu na svoju.Blizak duhovnim založbama danas konjukturnog duhovnog
horizonta nomadizma, prijatelj većine nomadskih intelektualaca i pisaca,
Prokopiev, u pravom smislu reči, crpi iz skitalačke energije Grada, ali
i od difuzne, lavirintske energije Biblioteke.
Prokopiev je pre svega
ubeđeni hedonista u potrazi za uživanjima i lepotama života i teksta.
