Devojčice, budite dobre

Babić je pišući svoj roman na sebe preuzeo jedan od zadataka koji tradicionalno pripada feministkinjama, odnosno on ukazuje na sve ono što jeste predmet njihovih istraživanja i, konačno, borbe. Mislim da je to zbog toga što svako ko je iole moralno biće, mora da bude feministkinja/feminista. Ova transgresija u ulogu koja najčešće ne pripada piscima, trebalo bi da se posmatra upravo u svetlu reakcije na vesti iz sveta izvan naših „toplih domova“, na neprekidno zlo koje se dešava nad nevinima, bile one devojčice, LBGT osobe, osobe sa invaliditetom, HIV pozitivni, ili prosto obeleženi na ovaj ili onaj način

Opšte mesto propagande glasi da u svetu koji je preplavljen medijima i informacijama, sve zavisi od dobrog naslova. Jednako je tačno da, u suštini, ime ne predstavlja ništa. Kako ono reče Šekspirova Julija: i ruža bi, da se ne zove tako, jednako lepo mirisala. Ipak, danas, u vreme kada se nema vremena za bacanje, a kamoli za kontemplaciju o ružama, Romeu i sličnim tričarijama, kada je sve pojava, a suštine gotovo i da nema, dobar naslov znači pola posla. A šta to tačno podrazumeva? Da li on predstavlja nešto lako pamtljivo, upečatljivo, provokativno, nešto što reflektuje sadržaj ili sve to zajedno. Da li može da vas privuče svojom odbojnošću ili neobičnošću? Konačno, da li je bitno da odgovara onome što se iza njega krije, odnosno da li je moguće i potrebno doći do naslova tek kada se pročita knjiga iako većina nas svoje čitanje otpočinje upravo od naslova.
Kad sam ugledao najavu za knjigu Bojana Babića Devojčice, budite dobre nisam imao predstavu o čemu se radi, ali naslov me definitivno nije privukao. Bio sam izuzetno skeptičan prema knjizi koja već na korici ponavlja jednu od najodvratnijih rečenica koju roditelji i „stariji“ izgovaraju deci uopšte, a posebno devojčicama. Šta znači biti dobar, posebno u kontekstu u kojem se ta rečenica izgovara, sve sa telom osobe koja to izgovara značajno nagnutim napred i neizbežnim podignutim kažiprstom. Šta znači biti dobar prema standardima u kojima se podrazumeva da su stariji neizbežno u pravu i moraš da ih slušaš, moraš da im se potčiniš bez obzira na cenu koju to podrazumeva. Šta znači biti dobar u svetu u kojem je dobrota u velikoj recesiji, a hipokrizija svih vrsta uzima maha. Pri tome, merila dobrote postavljaju upravo oni koji indirektno svojim fizičkim stavom i nametljivim prisustvom prete da će kazniti one koji nisu dobri, što znači da dobrota nije inherentno svojstvo već zavisi od kazni koje će uslediti ako budeš loša. To takođe znači da je dobrota ono što njima godi, ono što njih zadovoljava, ono što oni podrazumevaju pod tim izvikanim pojmom.
Bojan Babić je svoj roman nazvao omnibusom i to jeste dobar opis teksta koji sledi. Okvirna priča koja ovaj narativ čini jedinstvenim, koja mu daje romanesknu formu, koja od njega čini dvadeset poglavlja jedne zajedničke povesti, tiče se nastanka jedne plišane igračke – lemura, koja je trebalo da se proizvodi u Pančevu, ali je rat u bivšoj Jugoslaviji sprečio da se to i dogodi. Ovi lemuri su ono što prati dvadeset pričica o devojčicama sa Balkana, iz Evrope i Sredozemlja, ono što ih povezuje i ono što čini grotesknu nit koja će ove devojčice uzrasta od sedam do trinaest godina učiniti u stvari jednom devojčicom, ne Tanjom čija priča zaokružuje tekst, već Devojčicom, onom koja jeste bila dobra i koja je završila onako kako ovaj divni novi svet smatra da „dobre“ devojčice treba da završe.
U svom magnum opusu 2666 koji je u Srbiji dostupan u izvanrednom prevodu Igora Marojevića, Roberto Bolanjo četvrti roman u petoknjižju posvećuje žena ubijenim u Santa Terezi, gradu na granici između Meksika i Sjedinjenih Država. Kažu da je pisac svoj tekst zasnovao na policijskim izveštajima koji su mu bili dostupni i ja ne znam da negde postoji veličanstveniji književni spomenik žrtvama jer je svaka od preko trista žena navedena imenom i prezimenom, kao i kratkom biografskom beleškom. Babić nije toliko ambiciozan, konačno ni sve devojčice u njegovom romanu ne završe mrtve, ali puka količina užasa koja odista čeka slabe i obespravljene, a devojčice to po pravilu jesu - zato se o njima i radi - gotovo da nadilazi Bolanjov posao arhivara zla.
Književno opravdanje za sve užase koji se odvijaju u romanu ne treba tražiti u postmodernom zaokretu koji priča pravi na kraju, niti u onome što se naziva duh vremena u umetnosti, očigledan u filmskim i književnim preterivanjima u scenama koje obiluju krvlju, znojem i spermom, već prevashodno u pobuni protiv stvarnosti takve kakva jeste. Na žalost, teško je demanovati da su užasi žrtvovanja koje Babić opisuje, da su maltretiranja kroz koje devojčice prolaze plod njegove ili bilo čije pokvarene mašte. Da je tako, mogli bismo ga veoma lako optužiti za pornografiju, za pritajeno uživanje u onome što piše, za naslađivanje nad zlom koje je tim curicama učinjeno.
Babić je pišući svoj roman na sebe preuzeo jedan od zadataka koji tradicionalno pripada feministkinjama, odnosno on ukazuje na sve ono što jeste predmet njihovih istraživanja i, konačno, borbe. Mislim da je to zbog toga što svako ko je iole moralno biće, mora da bude feministkinja/feminista. Ova transgresija u ulogu koja najčešće ne pripada piscima, trebalo bi da se posmatra upravo u svetlu reakcije na vesti iz sveta izvan naših „toplih domova“, na neprekidno zlo koje se dešava nad nevinima, bile one devojčice, LBGT osobe, osobe sa invaliditetom, HIV pozitivni, ili prosto obeleženi na ovaj ili onaj način. Uporno insistiranje na tome da nam stvarnost donese u udobnost fotelja za čitanje, da nas uznemiri i prodrma, jeste ono što ovaj roman čini angažovanim na pravi način.
Devojčice, budite dobre nije prvi roman Bojana Babića, ali svakako jeste njegov najbolji tekst. Zrelost jednog pisca može se videti i po tome što prepoznaje formu koja mu odgovara, u kojoj je suveren. Zbog toga je Babić odustao od velikog narativa i iscepkao je roman na manje celine, gotovo na autonomne pripovetke, a zatim ih tematski uobličio i približio sastavivši roman omnibus koji ima smisla i kad ga čitate redom, i preko reda, i kao celina, i kao svaka pojedinačna priča.
Bez obzira na mučninu kojom većina poglavlja romana obiluje, Devojčice, budite dobre predstavlja zaista važnu knjigu i više nego dobro otvaranje prozne godine. On takođe profiliše i Levo krilo kao izdavačku kuću na koju će se ozbiljno računati u ovdašnjoj književnosti. A devojčicama i svima onima koji se tako osećaju preostaje samo da budu maksimalno zle, loše i pokvarene. Možda tako konačno dođemo do neke pravde.

Vladimir Arsenić