"Konačno, negde
početkom leta 1986, sasvim sam odustao od namere da Fama - tada još bez
imena - bude «kompaktan» roman u kome bi neki ljudi, u nekim
oklonostima, lamentirali nad palošću sveta i iznosili svoje
pseudosisteme. Naše vreme, mislio sam, je vreme fragmentarnosti,
poludovršenosti, nedovršenosti. Pisaću poglavlja, mislio sam dalje, samo
do granice na kojoj prestaje unutrašnji smisao. Ređaću ih onakva kako
nastaju. Neću pokušavati da nasilno krpim i lepim nespojivo da bih dobio
varljivi utisak celine. Ako je već sve u svetu rasuto; ako su «stvari
koje treba da budu zajedno razdvojene, a stvari koje treba da budu
razdvojene - spojene», zašto bih se ja upuštao u avanturu njihovog
veštačkog spajanja. Na ruku takvim razmišljanjima išla mi je i tadašnja
lektira (Špengler, Genon, Ortega i Gaset) iz koje sam usvojio saznanje
da propast celovitosti, degradacija i degeneracija sveta uopšte nisu
loše stvari, da su one neizbežne etape koje prethode Spasiteljevom
drugom dolasku i obnovi sveta." Svetislav Basara
