Gitanđali

"Danima sam uz sebe nosio rukopis ovih prevoda, čitajući ga u vozovima, ili na spratu autobusa, u restoranima, i često sam bio primoran da ga zatvorim da neki stranac ne bi primetio moju ganutost. Ove lirske pesme - koje su u originalu, kažu mi moji Indijci, pune suptilnog ritma, neprevodive prefinjenosti boja, metričke inventivnosti - u svojoj misli prikazuju svet o kome sam čitavog života sa- njao. Rabindranat Tagore piše muziku za svoje reci, i osoba u svakom trenutku shvata da je on tako bogat, tako spon- tan, tako smeon u svojoj strasti, tako pun iznenadenja, zato Što čini nešto što nikada nije bilo strano, neprirodno, ili nešto što treba braniti. Ovi stihovi neće ležati u malim, lepo odštampanim knjigama na damskim stolovima, koje lenjo okreću stranice kako bi uzdisale nad životom bez smisla, stoje, na kraju krajeva, sve što znaju o životu, niti će ih nositi studenti sa fakulteta da bi ih odložili sa strane kada krenu u pravi život, već će ih, kako generacije prolaze, na putu mrmljati putnici i veslači na rekama. Ljubavnici će, čekajući jedno na drugo, otkriti, dok ih budu mrmljali, da je ova ljubav Božja magični zaliv u kome se njihova loš gorča strast može okupati i obnoviti svoju mladost. Čitav narod, Čitava civilizacija, koja je nama neizmerno strana, kao da je preneta u ovu imagi- naciju; pa ipak nismo ganuti zbog njene neobičnosti, već zato što smo naišli na sopstvenu sliku, kao da smo prošetali Rosetinom vrbinom šumom, ili čuli, možda, prvi put u književnosti, sopstveni glas u snu'.'

V.B. Jejts