"Danima sam uz sebe nosio rukopis ovih prevoda, čitajući
ga u vozovima, ili na spratu autobusa, u restoranima, i
često sam bio primoran da ga zatvorim da neki stranac
ne bi primetio moju ganutost. Ove lirske pesme - koje su
u originalu, kažu mi moji Indijci, pune suptilnog ritma,
neprevodive prefinjenosti boja, metričke inventivnosti - u
svojoj misli prikazuju svet o kome sam čitavog života sa-
njao.
Rabindranat Tagore piše muziku za svoje reci, i osoba u
svakom trenutku shvata da je on tako bogat, tako spon-
tan, tako smeon u svojoj strasti, tako pun iznenadenja,
zato Što čini nešto što nikada nije bilo strano, neprirodno,
ili nešto što treba braniti. Ovi stihovi neće ležati u malim,
lepo odštampanim knjigama na damskim stolovima,
koje lenjo okreću stranice kako bi uzdisale nad životom
bez smisla, stoje, na kraju krajeva, sve što znaju o životu,
niti će ih nositi studenti sa fakulteta da bi ih odložili sa
strane kada krenu u pravi život, već će ih, kako generacije
prolaze, na putu mrmljati putnici i veslači na rekama.
Ljubavnici će, čekajući jedno na drugo, otkriti, dok ih
budu mrmljali, da je ova ljubav Božja magični zaliv u
kome se njihova loš gorča strast može okupati i obnoviti
svoju mladost. Čitav narod, Čitava civilizacija, koja je
nama neizmerno strana, kao da je preneta u ovu imagi-
naciju; pa ipak nismo ganuti zbog njene neobičnosti,
već zato što smo naišli na sopstvenu sliku, kao da smo
prošetali Rosetinom vrbinom šumom, ili čuli, možda,
prvi put u književnosti, sopstveni glas u snu'.'
V.B. Jejts
