„Smrt se sada dovukla i legla pored njega. Tiha je, hladna i užasavajuća. Miriše na vlagu, na gvožđe, na duvan. Neumoljivim ćutanjem ubeđuje ga kako je sve besmisleno. Ljubav, život, umetnost, sivo novembarsko popodne. Gole grane drveća u Parizu. Zastrašujuće šifre mraka neko mu šapće na uvo.
Zato što se plaši, Bora Bek će ustati. Strešće sa sebe pepeo tog straha. Oteraće smrt od sebe, kao što se sa otomana tera glupa zloslutna crna kokoška, zalutala iz dvorišta.“
„Iš!“
Umiće se, izaći će napolje i otići će tamo, kod Ežena Morisa, gde ga već čekaju, otići će među ljude, glasove i reflektore, tamo gde će mu govoriti da je veličanstven, da je genije, tamo gde će mu čestitati na hrabrosti i čvrstini da se pokloni svetu, bez obzira na sve. On nema ništa drugo.“
