Na svoje prvo putovanje u Grčku krenuo sam 1947, na poslednje u jesen
1966. Poslednja moja slika: ostrvo u Egejskome moru, bez drveća, sa
jednim jedinim selom i goletnim predelom u kom se beda i lepota spajaju
kao dve padine brega. Spoj suprotnosti, kao u Heraklitovoj rečenici koju
predeli Kiklada neprestano sriču u svojoj svetlosti: "Protivno se
udružuje i iz raznih tonova postaje najlepša harmonija, i sve biva
borbom.“ Slika tog zagubljenog ostrva čvrsto se zadržava u meni, možda
zato što je bila poslednja. Ipak, kako godine prolaze, uviđam koliko se u
mom pamćenju uspomene mešaju kao u kakvoj zagonetnoj igri. Zašto neke,
naizgled sasvim bezimene, uporno ostaju kao da hoće da podvuku neku
poruku čiji mi smisao i dalje izmiče? - Žak Lakarijer
