NINOVA nagrada za književnost za 1970. godinu.
Ovaj roman predstavlja samo zglob u kičmi njegovanskog rodoslova. Pošto raspolaže “tuđim” tekstovima - zaveštanjem i Arsenijevom predsmrtnom ispovešću, Borislav Pekić je mogao da postane “priređivač rukopisa”, a zatim i samozvani “hroničar klana Njegovan-Turjaški”, kako to potvrđuje “Post scriptum” u romanu.
„Naši gradovi su ti dušu dali za građanske ratove, kao da su pravljeni da se na ulicama koljemo: poslovni centar sa trgovinama i nadleštvima, pa zaštitni pojas građanskih domova, a onda radnički kvartovi, ali i oni su opkoljeni gradskim letnjikovcima, iza kojih opet vrebaju seljaci. U tim koncentričnim krugovima živi se jedan drugom iza leđa, red po red smenjuju se bogatstvo i nemaština, red gospode – red fukare, pa opet red gospode i unedogled tako, kao godovi u drvetu, kao kriške... kriške zatrovanog voća.“ - Borislav Pekić
Arsenije Njegovan, kućevlasnik, rentijer i veleposednik, zaljubljen je u svoje kuće koje naziva imenima žena. Odlazeći na aukciju za kuću Nike, koju je iznad svega želeo, 27. marta 1941. zabasaće na demonstracije protiv potpisivanja Trojnog pakta i stradaće, kao protivnik ili pristalica – ni sam nije mogao tačno da razluči dok su ga žandari prebijenog vadili iz slivnika. Godinama ne izlazi iz kuće gledajući dvogledom sa prozora kako se razvija Novi Beograd na drugoj obali reke. Iz svoje izmaštane stvarnosti, projekcije svoje posedničko-trgovačke strasti i istorijskih trauma, ne znajući da mu je sve oduzeto, stvara lični odnos prema istoriji i iskrivljenu sliku sveta i odlučuje da krene u hodočašće gradom. Ali, od 27. marta 1941. kao da se ništa nije promenilo: Arsenije upada u studentske demonstracije 1968. kod novobeogradskog podvožnjaka...
Autentični spomenik Beogradu i srpskoj građanskoj klasi u XX veku.
