Kao ključni fenomen provlači se fenomen
ljudskog tela, tela koje pati, koje trpi, tela koje se muči i biva
mučeno, tela koje postaje predmetom posebne vrste umetnosti i umetničkog
izraza.
Iz Pogovora
Kostinu ćerku Marinu razdire breme
porodičnog iskustva, jer se ono prenosi na naredna pokolenja upravo
neiskazivošću i ćutanjem. Marina otelotvoruje prošlost, a ispitivanje
granica izdrživosti sopstvenog tela postaje njeno sredstvo pamćenja i
stvaranja umetnosti. Ona, inspirisana nedostižnom vrhunskom umetnošću
Marine Abramović, samu sebe fizički povređuje uspostavljajući i
rekonstruišući porodičnu istoriju u vidu performansa, u vidu „izvođenja“
traume, pri čemu koristi vlastito telo kao oruđe pripovedanja, poimanja
i iskupljenja.
Kostis Kornetis
