Među koricama ove knjige nalazi se 101 tekst, to je jedino sigurno. E
sad, šta je to od čega se oni sastoje, to ne umem ni sebi da odgovorim,
to jest, ispada nekako da ja najmanje o tome znam. Pa ipak, hajde da
pokušam. Povodom i formom to su novinske kolumne, serijal pisan za
novosadski Dnevnik. No opet, ta je rubrika vrlo brzo izmigoljila iz
zadatih okvira i postala nešto što, interno i intimno, nazivam „vežbe
iz hiperstvarnosne proze“. Zašto hiperstvarnosne? Zato što ovi tekstovi
nemaju privilegiju odmaka koji donosi „fikcijski“ prozni tekst, čak i
kada najdirektnije referira na presnu stvarnost. I zato što su likovi i
događaji koji ove tekstove nastanjuju odviše realni da bismo imali tu
sreću da to makar na trenutak zaboravimo, i da o njima čitamo kao da se
dešavaju nekome drugom, ili nikome stvarnom. A zašto proza? Zato što su
to likovi i događaji veći ili manji od života, pa im novinarstvo, koje
je svojevrsna utekstovljena imitacija života, najčešće ne može ništa. A
i zato što ovo, koliko god bilo javno i javnosti namenjeno, jeste (i)
jedna intimna hronika ličnih paklova sa opštim povodima.
