Kišobran patrijarha Pavla

Sahrana patrijarha Pavla podignuta je na nivo državne sahrane – i ne zna se ko je tu više bio zbunjen. Išlo je to na trenutke na državnoj strani do neukusa koji ovaj, lično skroman, čovek nije zaslužio. A još će dosta vremena proći dok se svi ne budu sabrali od „šamara“ koji im je pokojnik zadao. Svima nama. Nije izabrao kriptu u Sabornoj crkvi za svoj večni dom, ni mermernu grobnicu u hramu sv. Save na Vračaru, ne, otišao je na malo crkveno groblje u Rakovici. Iskoristio je svoje pravo izbora znajući šta i država i crkva od njega očekuju. I to je neka poruka, od mnogih koje već mnogi čitaju različito. Kako god ga istoričari budu ocenjivali, za ovaj „bum“ oko sahrane, barem za to, pokojnik nije kriv.

U novinama pak čega sve nema – detalji banalni, ali i oni sa porukom. Znamo da honorar od svojih knjiga ostavlja Crkvi, da je stari budilnik zaveštao unuku, ali ne znamo još kome je zaveštao svoj stari kišobran. Godinama se viđao na ulicama sa tim starinskim kišobranom. Budilnik je njega budio za jutrenje, ali nije uspevao da probudi sabraću arhijereje. I sada na sahrani, ko sve nije bio pod kišobranom njegovim – i ko sve godinama pod njim stajao nije. Naravno, ne pod onim starim, već pod onim koji se podrazumeva za ono vlasti koliko je imao među sabraćom arhijerejima u Sinodu i Saboru. I tu je sva muka njegova, možda i udes njegove misije tokom dvadesetak godina na čelu SPC.
Mirko Đorđević