Ko je spremio tajnu večeru

Vremenu u kojem muškarci još uvek vode glavnu reč i u kojem poseduju i kontrolišu ono ključno „pravo da definišu”, potrebno je stalno podsećanje na knjigu „Ko je spremio Tajnu večeru? Ženska istorija sveta”, autorke Rozalind Majls, koju je kod nas objavila „Geopoetika”, u prevodu Bojane Vujin. Ovo delo, izvorno je nastalo 1990. godine, a od tada je prevedeno i štampano na mnogim svetskim jezicima. Zatim je bilo dopunjeno u novom izdanju, a dobilo je i nagradu za najbolju inostranu knjigu iz oblasti nefikcionalne proze na Geteborškom sajmu knjiga. Američka istorijska asocijacija proglasila ju je najboljom u svojoj oblasti, a na Londonskom sajmu knjiga našla se na listi najboljih deset naslova žena autora. Internet citira odlomke „Ženske istorije sveta”, a televizijske serije, različite konferencije, kao i pozorišne predstave nadahnute su ovom knjigom.

„Muškarci dominiraju istorijom zato što je oni i pišu, i njihove priče o aktivnim, hrabrim ili agresivnim ženama stalno teže tome da ih sentimentalizuju, mitologizuju ili ih vraćaju na neku prihvaćenu ’normu’”, stav je Rozalind Majls kojim ona ispravlja nepravdu učinjenu ženskom kreativnom principu tokom ljudske istorije, i koji ona ne smatra isključivo feminističkim zbog toga što u razmatranje uključuje i razumevanje onoga što se događalo muškarcima, deci i celom svetu.

Povodom uspeha svoje studije Rozalind Majls ističe: „I lične reakcije na ’Žensku istoriju sveta’ bile su vrlo snažne. Knjiga je dotakla srca i umove širom sveta. U Evropi i Americi, žene mi prilaze da mi zahvale što sam je napisala. Mnoge su mi pisale ili me lično potražile s jednom jednostavnom izjavom: ’Knjiga mi je promenila život’. U Belgiji, jedna psihoterapeutkinja mi je rekla da joj je došla klijentkinja s knjigom otvorenom na posveti ’Svim ženama sveta koje nisu imale istoriju’ i gnevno izjavila: ’To sam ja! To je moja priča’”.

Rozalind Majls zastupa tezu da mnoge činjenice o ženskoj ulozi u istoriji, ženskoj slobodi u ranijim epohama koja je bila čak i veća nego danas, nisu uočljive upravo zbog toga što je konstruisana muška superiornost žene uvek primoravala na nova dokazivanja i uzdizanja „iz pepela”.

Autorka daje mnoge primere, počev od toga da „ženska jajna ćelija nosi sve primarne genetske zapise koje će dete dobiti”, preko prvog ženskog božanstva – principa Velike Boginje, Amazonki i asirskih ratnih kraljica, carskih konkubina koje su postale vladarke, naučnica, svetica i grešnica, do žena kakve su bile ruska carica Katarina Velika, zatim britanska avijatičarka Ejmi Džonson i premijerka Margaret Tačer. Rozalind Majls daje svedočanstva o „ruci koja ljulja kolevku”, čak i o milionima anonimnih žena koje su se borile za opstanak ljudskog roda. Ona se suprotstavlja uobičajenim shvatanjima genetike u prilog muške nadmoći, prema kojima muškarci opravdavaju „svoja švrljanja” i agresivnost, dok se mit o „niskom seksualnom porivu žena i dalje preispituje”. Osporava, takođe, i mit o Adamu i Evi, koji je „obavio suštinski zadatak u ratu polova. Prema tome, muškarac je postavljen u središte svega, „jer u svim religijama koje imaju Boga Oca, judaizmu, hrišćanstvu i islamu, Bog najpre stvara muškarca”, a svi patrijarhalni zakoni izražavaju volju muškarca.

Čak je i Aristotel, (pa i Ksenofon, Plutarh, Katon), muškarca smatrao aktivnim, pokretnim, kreativnim u politici, dok je žena, sa druge strane, pasivna. I dugo je kroz vekove žena ostala u tom položaju u senci, ona koja, navodno po svojoj prirodi, ostaje kod kuće.

Rozalind Majls detaljno izlaže svoju teoriju detronizacije ženskog principa, u korist muškog, od Izide do Ozirisa, od Demetre do Hada, majke prirode do Boga Oca, ali pruža i pregled revolucionarnih zbivanja u kojima su žene uzele učešće boreći se za svoje obrazovanje i svoja prava. Međutim, ona podseća i na porazne podatke o tome da u nekim zemljama na Istoku žene i dalje trpe zlostavljanja, mučenja i „ubistva zbog časti”, i da je kastracija i dalje sudbina miliona afričkih devojčica.

Samo je izjava Ejmi Džonson dovoljna da demantuje žensku inferiornost: „Da sam muškarac možda bih istraživala polove ili se penjala na Mont Everest, ali pošto sam žena moj duh je našao oduške u vazduhu”.

Marina Vulićević