Komo

’’Shvatio sam zašto su sve ptice zamukle. On je bio jedan, veliki, gore, iznad svih nas. Osećao sam se kao žaba. Mogao je sve, šta god je hteo. Nikad nisam bio beznačajniji. Bio sam mali, baš kao i moj život, i sve u meni, sve iluzije u meni, sve što me je činilo. Sav onaj vazduh kojim sam bio ispunjen izbio je napolje. Telo mi je izdahnulo od straha i divljenja. Zaboravio sam na dvogled. Pukao je po mom mozgu i meni jednim laganim preletom preko svoje teritorije, taj orao. I upisao sam: Veliki zlatni orao; jedan, sam, veličanstven, ogroman, iznad Monte San Prima, nad jezerom Komo.’’

’’I u proznim knjigama i u poeziji, Srđan Valjarević je vrlo brzo izgradio svoj ton saopštavanja, iskrene neposrednosti koja osvaja čitaoca. Taj ton mu omogućava da iz proznog prosedea pređe u pesnički i ostajući u istom svetu, govoreći o faktički istim temama, jedino blagim korekcijama ritma iznova pripoveda trpku priču o usamljenosti, o egzistenciji na izabranoj margini. O skromnosti, u stvari...’’ Vasa Pavković, Danas