Komo

’’Shvatio sam zašto su sve ptice zamukle. On je bio jedan, veliki, gore, iznad svih nas. Osećao sam se kao žaba. Mogao je sve, šta god je hteo. Nikad nisam bio beznačajniji. Bio sam mali, baš kao i moj život, i sve u meni, sve iluzije u meni, sve što me je činilo. Sav onaj vazduh kojim sam bio ispunjen izbio je napolje. Telo mi je izdahnulo od straha i divljenja. Zaboravio sam na dvogled. Pukao je po mom mozgu i meni jednim laganim preletom preko svoje teritorije, taj orao. I upisao sam:

- Veliki zlatni orao; jedan, sam, veličanstven, ogroman, iznad Monte San Prima, nad jezerom Komo.’’

’’I u proznim knjigama i u poeziji, Srđan Valjarević je vrlo brzo izgradio svoj ton saopštavanja, iskrene neposrednosti koja osvaja čitaoca. Taj ton mu omogućava da iz proznog prosedea pređe u pesnički i ostajući u istom svetu, govoreći o faktički istim temama, jedino blagim korekcijama ritma iznova pripoveda trpku priču o usamljenosti, o egzistenciji na izabranoj margini. O skromnosti, u stvari...’’

Vasa Pavković Danas

’’Srđan Valjarević se u prvoj polovini devedesetih obreo niotkud – a tako i treba! – u srpskoj književnosti, i afirmisao se kao pesnik i prozaik jednog melanholičnog postbukovskijevskog i postkarverovskog senzibiliteta; njegove su poetske i prozne priče o intimnim užasima i divotama, a sve u zarobljeništvu podivljale Istorije, bile ono što je mnogim čitaocima – od kadgod ‘svojih’ pisaca izneverenim i ostavljenim na suvome u varvarskim vremenima – bilo tako potrebno i tako lekovito. U ogavnim okolnostima koje su tada vladale i senčile naše živote, Valjarević je nekako imao biti prvim glasom još jedne ‘izgubljene generacije’...’’

Teofil Pančić Vreme