U ovom romanu, koji je pun života, teškog a podnetog, sve je obično, a nije obično. On je, utisak je koji ne vara, sav od nataloženog olovnog života, pisan kao veliko rasterećenje. U njemu je u prvom planu priča o jednoj, uslovno recimo, običnoj, ali intelektualnoj porodici, koja se i u rušenju čuva, dok je u drugom planu, sve u sklopu priče, usput dato sve ono što nam se svima događalo poslednjih decenija (raspad zemlje koja nije bila takva kakvom je čini nostalgija, velika samoživost secesionih naroda, međunarodne nepravde i sankcije, ratne psihoze koje se i ostvaruju, i najbolniji odlasci mladih u inostranstvo, najčešće bez povratka). Ovaj drugi plan je samo datost, milje u kome se zbiva porodično-emotivna drama prepuna neizmernih patnji, pri čemu ljubav koju majka iskazuje čini ove patnje prisnim i čitaocima.
Autorka je u romanu uzela prvo lice glavne junakinje, a nije na nama da nagađamo da li je ispovest i lična, ali je ispovest junakinje neposredna i veoma uverljiva, bez povlađivanja i sebi i drugima. Ona patnju ne iskazuje kao naučenu, već iskušenu. Puna je razumevanja patnje. Što patnje čini srdačnim. Razočaranja su lišena mržnje što ih diže i potcrtava. Čitalac je razume koliko i doživljava.
Zorica Mišić u ovom romanu pokazuje zavidnu veštinu pripovedanja. Romanu je obezbedila dvostruko jedinstvo. Prvo je po hronologiji bolnih događaja. A drugo je što se oni iskazuju, tokom jednog leta od Amerike do Srbije, kao neprekidno terapijsko sećanje protiv straha od letenja, sa bolom rastanka od jedne kćeri i radošću susreta sa drugom kćeri ka kojoj leti. Sećanje je veoma uverljivo.
Posle ovakve knjige i čitalac u svome pročišćenju čezne za vrlinom. U tom smislu možemo reći: Ovoliko patnje vredna je ova knjiga.
Milovan Vitezović
