Kuća sećanja i zaborava

Svako ponekad poželi da bude neko drugi, ali šta ako dobije priliku za to?

Albert Vajs je još od detinjstva imao prilike da promeni svoj identitet. Nakon što je 1942. godine pod okriljem užasnog rata ostao bez roditelja i brata Elijaha, neko vreme je proveo u kući folksdojčera koji ga nazivaju Hans i nude mu da zameni njihovog nestalog sina i tako se spasi od sigurnog pogroma.

Albert se tada ipak odlučuje da sačuva svoj identitet i pobegne iz nemačke porodice koja ga je umalo usvojila.
Mnogo godina kasnije, na jednoj od konferencija o Drugom svetskom ratu na kojima učestvuje, Vajs lutajući noću njujorškim ulicama nailazi na „Kuću sećanja i zaborava“. U jednoj od prostorija ovog neobičnog zdanja pohranjeno je nepregledno istorijsko pamćenje.

Albert u jednom ekranu može da kao na filmu vidi scene stradanja svojih roditelja i Elijahovog nestanka za koji se oseća krivim, jer je mlađi brat bio poveren njemu na čuvanje. Ogromni bol koji je osetio jače no ikad može da nestane ako on u sledećoj prostoriji ove čudesne kuće izbriše sopstveno pamćenje ili, čak, iščezne poput svog rođaka, čuvenog iluzioniste Hudinija (Erika Vajsa).

Hoće li Albert iskoristiti poslednju šansu da promeni svoj identitet u skladu sa rečima jednog svog prijatelja i sunarodnika „Pamćenje je strašnije od svakog zaborava“ ili će odlučiti da ostane to što jeste, bez obzira na bol koji ga razdire?

Pisana u prepoznatljivom stilu uglednog autora, Kuća sećanja i zaborava je jedan od najautentičnijih romana novije srpske književnosti.

Vuk i jagnje su deo iste priče

Glavni junak novog romana „Kuća sećanja i zaborava” Filipa Davida (izdanje „Lagune”) u košmarima čuje voz u pokretu, to je voz koji je odveo njegove roditelje u logor, u strašnu smrt. Priviđa mu se i mali brat, koga je izgubio u snegu, kada su ih roditelji, jednog za drugim, izbacili iz voza da bi ih neko spasao. To je samo jedna od priča iz „Kuće sećanja i zaborava”, romana koji se nalazi u najužem izboru  za prestižnu „Ninovu” nagradu. Ali, zlo ostaje tajna, koju niko nije sasvim dokučio: ni onaj koji je o zlu prikupio najveću dokumentaciju, niti onaj koji je hteo da siđe do praiskonskog zla u želji da popravi svet. Filip David je jedan od osnivača udruženja „Nezavisnih pisaca” (1989, Sarajevo), osnivač udruženja nezavisnih intelektualaca „Beogradski krug” (1990), Foruma pisaca i član Grupe 99, međunarodne književne organizacije.

Naš život povezan je sa svim drugim životima, čak i ako to ne želimo, misao je jednog od vaših junaka. Kako i u metafizičkom smislu objasniti vezu žrtve i silnika, jer se najčešće čini da je svet kroz istoriju, ali i priču, podeljen uglavnom na ove dve kategorije?

Jedna jidiš poslovica glasi: „Vuk i jagnje su deo iste  priče.” U svome pisanju ne bavim se željom da metafizički, istorijski ili naučno razrešavam neke dileme starekoliko i postojanje razumnog čovečanstva. U romanu sebavim ljudskim sudbinama, odnosno pripovedam o ljudima i događajima, o tragičnim sudbinama u tragičnim vremenima. U najvećoj meri koristio sam autentične iskaze, dokumentarni materijal. I postavljao pitanja: Kako čovek čoveku može da čini takvo zlo? U čemu je smisao zla? Koje je pravo lice zla? Odgovora nema, jer zlo ima bezbroj lica, a svemu čega se dotakne oduzima smisao.

Pišete o iskustvima onih koji su kao deca ostavljani da bi bili spaseni, o besmislenim smrtima. Taj besmisao patnje najteže se podnosi?

Jedna generacija sedamdesetogodišnjaka i osamdesetogodišnjaka silazi sa životne scene. Među njima su i oni koji su kao deca odbačeni od svojih roditelja, ostavljeni nepoznatim ljudima na čuvanje, sakrivani na skrovita mesta u nadi da će ih neko pronaći i pružiti im zaštitu, ostavljeni kraj puta, izbacivani iz voza u pokretu, sve to da bi bili spaseni, da ne bi sa roditeljima završili u logoru bez šanse da prežive. To je jedna užasna, gotovo nezamisliva situacija: roditelji se odriču dece da bi ih spasli. Takvih slučajeva je bilo, mnogo više nego što se zna. Neka deca su kasnije, mnogo kasnije, kada su odrasla, shvatala veličinu i strahotu te tragedije, neka nikada nisu, jer su oni koji su ih usvojili i zaštitili sačuvali tajnu njihovog porekla i odrastanja.

Anri Bergson je, da bi ponizio višijevsko zlo, i uprkos tome što je imao način da se spase, star i bolestan ipak stao u red da bude evidentiran kao Jevrejin, zbog čega se razboleo i umro. Da li je otpor zapravo takav: ličan, pojedinačan, ludo hrabar, budući da su države „slabe” da se uvek odupru nadolazećem bezumlju?

Verujem u delovanje pojedinačnog otpora. To je moralan stav. Javno odbijanje da se služi lošoj politici, lošim vođama koji čitave narode vode u propast. Takav primer dao je i Tomas Man, jedan od najvećih Nemaca. Nije pristao da živi u jednom zločinačkom režimu. Napustio je, „izdao” hitlerovsku Nemačku u najmračnijem periodu njene istorije i sačuvao obraz, svoj i onog najboljeg što je preostalo u toj uveliko kompromitovanoj kulturi. Nažalost, imai suprotnih primera kada intelektualci ne prepoznaju zlo, podrže ga i pridruže se najgorima. Bili smo svedoci i toga, ovde, kod nas.

Šta govori vaše lično i literarno iskustvo u sučeljavanju sa takvim bezumljem?

 „Kuća sećanja i zaborava” moja je, ako se tako može reći, najličnija knjiga. I ja pripadam toj generaciji koja je morala da skriva svoj identitet, da menja identitet, da provede ratne godine u stalnoj strepnji da će se otkriti ko su i šta su. Ta strepnja kada se jednom useli u čoveka ostaje čitavog života. Ali, upravo takvo osećanje u godinama raspada bivše države i svega onoga što se može nazvati „bezumljem” predstavljalo je dodatnu motivaciju da ne podlegnem dominantnom raspoloženju mržnje i netolerancije, da se tome suprotstavim koliko sam mogao i umeo.

„Nestaju živi svedoci, naučene lekcije prestaju da budu žive, mediji i istoričari slede diktat političara.” Da li je to  sumnja u pouzdanost ljudskog sećanja?

Intimno, verujem da sve ostaje negde zabeleženo kao u Kišovoj „Enciklopediji mrtvih” ili mojoj „Kući sećanja”. Katkad je pamćenje strašnije od svakog zaborava. Posebno pamćenje svega onoga mračnog, čudovišnog, taj stalno prisutni bol koji izaziva sećanje na naše najdraže kojih više nema, na dane patnje i stradanja što su obeležili mnoge živote. Ali, šta bismo mi bili bez tog duboko prožimajućeg bola, pita se jedna od ličnosti moga romana. Taj bol je postao nerazdvojni deo našeg identiteta, onoga što smo mi, bez tog bola prestajemo da postojimo.

Različiti ekstremizmi cvetaju u vremenu ekonomske krize, čini se. Postoje li još neki nivoi shvatanja ovog mehanizma?

Nisam siguran da ekstremizam cveta samo u vremenu ekonomskih kriza. Ima i drugih oblika kriza. Krize morala, krize savesti, krize institucija. Ne moraju uvek da se vezuju za ekonomsku situaciju. Povremeno nastupaju razdoblja kada izbijaju erupcije nezadovoljstva, nasilja koje nije lako objasniti, ni razumeti. Hana Arent pišući o svekolikom zlu priznala je kako ona nema mira na pomisao da se holokaust u nekom sličnom obliku opet može ponoviti. Odbacila je misao o „radikalnom” zlu, proglasila je to „teološkom izmišljotinom”. Posle suđenja Ajhmanu u Jerusalimu zasnovala je tezu o „banalnosti” zla, da je zlo nešto ljudsko, plitko, „nedostatak rasuđivanja i mišljenja”, nešto što se može kontrolisati i sprečiti. Mogla je, po sopstvenom priznanju, opet mirno da spava. Po svemu sudeći, bila je u zabludi. Ratne klanice, mržnja, zločini i dalje se događaju. Zlo je sveobuhvatno i stalno prisutno. Prisutno je u ljudskoj istoriji, u životu pojedinaca i kolektiva. Ne prebiva „na površini” nego u nekim mračnim, nedostupnim dubinama. To deluje veoma pesimistično i onespokojavajuće. Ali sa zlom se ne sme miriti, ma gde se javilo i ma koliko moćno bilo.

POLITIKA.