Leteće lisice

Ono što Bajera čini drugačijim od pisaca koji su se bavili nasleđem krivice iz Drugog svetskog rata jeste samome sebi dat neobičan zadatak: da slike rata prikaže zvukom! Naime, glavni lik Herman Karnau po profesiji je inženjer zvuka. Iz svog običnog života skromnog i moralnog čoveka on ulazi u mulj nacističkih eksperimenata.

Put od ozvučavanja bizarnih političkih okupljanja do Hitlerovog bunkera u Berlinu, posut je pričama dva glasa: Karnaua i najstarije, dvanaestogodišnje Gebelsove ćerke Helge. Karnau sluša. Helga posmatra. Iz tog pojedinačnog uha i oka Bajer, spektakularno vešto, poetički zgusnuto i jezički jedinstveno, poručuje: nacisti nisu toliko voleli Firera koliko su malo voleli čovečanstvo.

Karnauova opsesivnost ljudskim glasom, a potom i svim drugim zvucima (od onih u bitkama na Istočnom frontu do samrtnih) svojevrsna je zvučna kulisa koja povezuje svu koroziju uticaja nacizma na pojedinačne živote.

Bajerova igra istorijske istine i laži nije jednoznačna niti pravolinijska; neki od likova su postojali ali su imali druge uloge, neki događaji su se dogodili ali ih nema, neko je bio mrtav i pre smrti, a neko živ kada mu vreme nije. Šta god bilo u pitanju, Bajerova analitičnost i rigidna disciplina detaljnog opisivanja drži pažnju kao da je reč o kriminalističkom romanu. Na mestima na kojima bi se čitalac tome najmanje nadao.