Ajla Terzić svoju je priču isplela i vodila bez prevelikih pretenzija, a
tačno, stilski uravnoteženo, jezički koloritno i bogato no bez
razmetanja, demonstrirajući umeće lucidne opservatorke kako ljubavnog
procesa tako i "tranzicionog" društvenog ambijenta. Ako vas naslov
romana asocira na "Bijelo dugme" to nije slučajno: sva poglavlja u
knjizi zovu se po njihovim stihovima ili pesmama, tu je negde i
Bregović, lik Duška Trifunovića promiče romanom kao kakav lajtmotivski
fantom, i u samom je proznom tekstu poprilično citata ili parafraza
opusa BD. To nema bogznakakvo "funkcionalno" opravdanje i svrhu, niti
Esma i Roza "znaju" bilo šta o tome: radi se više o autorskoj igri, ali
vrlo zanimljivo sprovedenoj, ni na koji način obremenjujućoj po "tkivo"
teksta. Mogla je biti prosta priča? Hm, ima li ljubavi, "srećne" ili
"nesrećne", za koju, naročito posle, ne verujemo i ne govorimo baš tako?
Važne priče nikada nisu stvarno proste, a proste priče nikada nisu
stvarno važne, to Ajla Terzić dobro zna.
