Napredna knjiga

Reč je o izboru iz Žarkovićevih tekstova o događajima i ljudima od 2012. do 2016. bez ulepšavanja i naknadnih dopisivanja.

Ukratko: gde smo bili, kuda smo krenuli i dokle smo stigli.

POD STARE DANE PODUHVATIO SAM SE SUMNJIVOG POSLA S NADOM DA SE NEĆU OBRUKATI I SIGURNOŠĆU DA SE NEĆU OBOGATITI

Javljaju mi se čitaoci i prijatelji s pitanjem zašto već tri nedelje ne pišem uvodnike u „Vremenu." Odgovor je prost. Prihvatio sam se pisanja knjige, pod stare dane, s radnim naslovom „Napredna knjiga" i podnaslovom „Uspon Aleksandra Vučića."

Mislim da će naslov i podnaslov da ostanu i u konačnoj verziji ukoliko izdavač, a to je „Vreme", ne bude insistirao na nekim drugim rečima koje bi mogle biti atraktivnije za prodaju knjige, ako je ikad dovršim. U idealnim okolnostima knjiga bi se na tržištu pojavila krajem marta.

Neće to biti zbirka komentara već objavljenih kojekuda, već neka vrsta dnevnika komentatora od 2012. godine pa do današnjih dana.

U četiri godine napisao sam stotine i stotine tekstova i tek kad sam dovršio rudarski deo posla, iskopavanje svih tih reči u svim tim godinama (hvala na dragocenoj pomoći Dragoslavu Grujiću, našem posvećenom dokumentaristi), počeo sam proces flotacije: ono što vredi ide na vrh a ono što je za temu knjige manje bitno gomila se sa strane; ostala je gomila reči, kao neka naslaga pirita, brdo čitavo, a svake mi je reči žao.

Zato me još nedelju, dve ne pitajte zašto ne pišem za redovne brojeve „Vremena", okolnosti su, kako i sami vidite, vanredne. A imam i tremu.

Sa promocije knjige

„Ja nisam vikao: Vučiću ovo i Vučiću ono. To je knjiga bez ljutnje i besa, knjiga koja ga situira u jedan političko-socijalni i društveni kontekst. I on kada bi bio pažljiv čitalac, ako bi imao vremena i živaca, iz knjige bi nešto naučio o samom sebi i obliku vladavine koji je uspostavio. Kao što sam rekao, imaćemo sve više Vučića, a sve manje institucionalnih reformi u društvu“, kazao je Žarković.

Deo intervjua iz Nedeljnika

Napredna knjiga -- Godine uspona Aleksandra Vučića,čiji je autor glavni urednik Vremena Dragoljub Žarković, posvećena je periodu uspona i godinama vlasti aktuelnog srpskog premijera. Knjiga, koja je na neki način kompilacija autorovih kolumni, daje retrospektivu i analizu Srbije od prelaza vlasti s demokrata na naprednjake, ali i zanimljive skenove srpskog društva koje i dalje baulja u tranziciji bez pouzdane navigacije od strane ljudi koji je vode, a koja bi je dovela do stanja uređene države.

Razgovor smo vodili u redakciji njegovog lista na nekoliko sati otkako je počela da otkucava izborna ćutnja. Žarković je redovno duhovit, pa mi je u jednom momentu dobacio: "Okej što si u daljoj prošlosti pisao za Vreme, ali veća je stvar što si nedavno svirao s bendom Vremena na Exitu." Razgovor sam počeo citatom francuskog književnika, mislioca, političara koji je živeo pre trista godina ali jedna njegova misao savršeno opisuje razlog zašto mi u Srbiji i dalje nismo tamo gde bismo želeli da budemo.

U knjizi citirate Benžamena Konstana: "Političke promene ne znače skoro ništa. Pravi istorijski napredak je onaj koji se odigrava u dubinama društva." A ovde se to nije dogodilo. Zašto? Ko je sve pravio opstrukcije u tim dubinskim promenama društva?

Naši političari vide politiku kao marketing i mi imamo vrlo neprijatnu sudbinu da, oni koji vode zemlju i imaju realnu moć, u suštini društvo organizuju preko kampanja. Kad pogledate šta se događa u pravosuđu, prosveti, zdravstvu... tu pomaka realno nema. Pogledajte parlamentarizam u Srbiji, pa to je negde na nivou parlamentarizma kralja Milana kada su na svaka dva meseca bili izbori. Mi nemamo institucionalno rešenje za probleme i vrlo teško se prilagođavamo društvenim promenama. Imamo samo jednu političku šminku koja neprestano traje i koja se u suštini ubrzava. Izbori su zamišljeni kao olimpijska disciplina na svake četiri godine, a mi imamo sad kao bijenale -- na svake dve, a uskoro će biti kao kros u Košutnjaku -- svake godine. Kad slušam ljude koji su profesionalno u raznim oblastima, a naročito iz onih na kojima društvo počiva, vidim da se stvari malo menjaju. I nije to Vučićeva krivica, ali njegova zasluga je to što je to i dalje tako.

Znamo da Milošević nije razumeo vreme i svet u njemu, a to imamo i kod kasnijih lidera koji su vodili Srbiju. Dođe mu to kao tradicija?

Ovde je tradicija to što je politika stalno maskirana plemenitim ciljevima. Milošević je hteo da sačuva sve Srbe u jednoj održivoj državi i to ga je uvuklo u sukob. Kad preskočimo čitav period posle Miloševića i dođemo do Vučića, vidimo da on misli da svi Srbi treba da budu u njegovoj stranci i to postaje jedna apsurdna situacija. Srpski političari, ti operativni, ponašaju se kao usisivač "kirbi". Krenu, skupljaju grinje, prašinu, paučinu... Sve sa površine, a ništa nemamo dubinski. Naši političari su veoma posesivni i hoće energiju društva da skupe u političku moć iza koje ne stoje neka velika razumevanja. Mi sad hrlimo u EU dok se ona preispituje. Mi smo zagrabili neoliberalni koncept ekonomije koji je doživeo krah. Svetska kriza ekonomije traje već godinama i Zapad se preispituje oko bankarske gramzivosti i korporativnog kapitala, a kod nas, u suštini, nema ni rasprave o tome.

U vašoj knjizi imamo deo koji se odnosi na period pre Vučića, kada neki teoretičari porede Tadićevu vlast sa vlašću koju je imao Milošević. "Tadićevi prsti vide se u svakom pekmezu." Sada je sve aktuelno samo imamo drugog aktera. U čemu je sve Vučić prevazišao Tadića?

Ovaj je malo agresivniji od Tadića i to postaje primetnije. Na beogradskoj promociji moje knjige Teofil Pančić je otkrio da sam ja dramski pisac. Rekao je da je moja knjiga drama u četiri čina. U prvom činu Vučić je pozadi, u drugom on se već progurao u drugi red. U trećem činu, to je 2014, on je u prvom redu, a ovi se svi polako gube, da bi u četvrtom činu ostao sam na sceni, i samo mu ovi njegovi donose vodu. Tadić je makar pravio privid s mojim dobrim drugom Mirkom Cvetkovićem, koji je ozbiljan ekonomista. Držao ga je kao predsednika vlade, a zapravo je Tadić, preko predsedničke funkcije, preuzeo upravljanje svim sistemima, gledao sebe i zaljubio se u sebe. Savetovao sam Tadića da ne izigrava dorćolskog mangupa u smislu "Ide društvo da se bije, pa ću ja s njima" da bi na kraju dobio batine. Ne vidim razlog zašto je raspisao prevremene predsedničke izbore, a video je da je to koštalo Miloševića.

Ako će u vašoj biografiji stajati i ova poslednja tačka ili crtica -- knjiga o usponu Aleksandra Vučića, čime je on toliko zaslužio vašu pažnju, jer posvetiti nekom knjigu znači imati mnogo materijala ili mnogo mišljenja o njemu?

Nije to baš tako. Nije on okupirao mene, on je okupiran nama. Razumem da je njemu teško. Kao prvo, okružen je nekredibilnim saradnicima sa sumnjivim diplomama i znanjima. Kad pogledamo sadašnju, a i prethodne srpske vlade, kod Cvetkovića je najviše radnog staža i kontakta s ljudima imao Šutanovac, i to u vremenu kada je držao kafić i imao troje zaposlenih. Sadašnji ministri nemaju dana radnog staža. Nešto nemam poverenja u takve ministre. Onaj mučeni Mirko Marjanović je i u doba najvećih sankcija održao Srbiju. Čovek je umeo i s Rusima oko gasa i sa ovima i onima. Ovi sad, kada bi zemlja upala u takvu neku vrstu krize, ne bi znali šta da urade. Vučić od radnog staža ima podatak da je bio direktor bazena i da je uradio veliku stvar što je uveo noćno kupanje, a naknadno smo saznali da je radio u nekoj gvožđari u Londonu. Mislim da, ko se nije brinuo o ljudima i da im obezbedi egzistenciju, taj teško može da bude uspešan ministar. Država je komplikovano preduzeće, a mi smo u rukama ljudi koji nemaju praktično iskustvo još od Đinđićeve vlade. Nama je Dinkić bio master finansija, a gde je on radio? Bio je asistent na fakultetu. Kojim je on velikim sistemom upravljao?