Ne daj mi nikada da odem - Kazuo Išiguo

Tema ovog romana je veoma snažna, opominjuća i aktuelna, na prvi pogled uznemirujuća, ali duboka emotivna.

U romanu se prati priča o prijateljstvu, ljubavi, ljubavnom toruglu, a zapravo je to priča o ljudskom biću, njegovom smislu, njegovoj veličini. Čovečanstvo zatvara oči pred tim da, jednom stvoreno, na bilo koji način, ljudsko biće je deo prirode i ne može mu se oduzeti pravo na emocije, na sopstveno telo i sopstveni izbor za život, poručuje Išiguro.

Čitalac u početku misli da pred sobom ima još jednu od onih priča o odrastanju i školovanju u engleskim internatima, ali ubrzo uviđa da nešto nije u redu, da to nije priča o tome, da nešto treba da sazna, nešto što je obavijenom velom tajne. Ljupka i draga deca, juinaci ovog romana, zapravo su klonovi. Njima se po malo govori o tome, oni veruju da su normalna deca, vaspitavaju se na klasičnoj literaturi, gledaju filmove, vole se, ali svi oni žive da bi jednog dana postali donatori svojih organa. Ti mladi ljudi odrastaju i proživljavaju sve što je normalno za čoveka i sasvim mirno prihvataju činjenicu o svojoj svrsi i zadatku, ali među njima se šire glasine da parovi koji dokažu svoju ljubav, imaju mogućnost da im se odloži početak donatorstva za nekoliko godina, koje mogu da iskoriste potpuno za sebe. To naravno, pokazuje se, nije istina, ali ako su oni stvorili te klasine, vidi se da su nesvesno uočili snagu ljubavi, seksualne moći, snage života.