Non finito

Umetničko delo može ostati nedovršeno, a da ipak bude estetski relevantno. Zašto kažemo «ipak»? Kao da a priori isključujemo mogućnost umetničke, estetske vrednosti ako je delo nedovršeno. Ovo «ipak» sa apriornim očekivanjem nevrednosti se ustvari odnosi na ona umetnička dela koja su slučajno, bez namere autora, ostala nedovršena.

Nešto se desilo, umetnik nije stigao, ili nije domislio do kraja pa je ostavio delo da miruje, da se «ohladi», da se otvori na neki drugi način, da oslušne i pronađe sopstvenu intencionalnost. Na ovakva umetnička dela se odnosi ono «ipak». Majstor ih je nehotice ostavio nezavršenim, nije imao nameru u svesti, a «ipak» su dobra. Ali kada je umetničko delo hotimice nedovršeno, sa punom svešću, dakle - namerom autora, ne prosto napušteno u jednom trenutku stvralačkog procesa, već koncipirano po principu estetske nedovršenosti – jer u ovakvom slučaju nedovršenost dobija dignitet stvaralačkog principa – nije nam potrebno ono «ipak». Takvo delo bez svake sumnje jeste esteski relevantno i povrh toga predstavlja pravu radost za teorijski um jer se krajnje suptilno, ali čvrsto i štaviše opipljivo i vidno dotiče bitnih ontoloških i gnoseoloških problema. Jedan od najupečatljivijih primera hotimice nedovršenog umetničkog dela u istoriji likovnih umetnosti, očigledna primena principa nedovršenosti kao stvaralačkog umetničkog principa, jesu Mikelanđelove skulpture (Michelangelo Buonarotti) poznate pod italijanskim nazivom non finito – nedovršeno. One se i zovu samo tako non finito, nedovršene, jer je njihova hotimična nedovršenost upravo onaj momenat koji ukazuje na njihovu estetsku suštinu.