Nastajući na ovim osnovama, pesma Rista Lazarova, u svom
pretežnom delu, postaje izrazit odgovor na senzacije stvarnosti,
iskušenja sećanja i privilegovane figure jednog životnog iskustva.
Samim
tim ova poezija postaje hronika proživljenog iskustva u kojoj su
namerno ostavljeni prepoznatljivi povodi pesničkog izazova, ali je u
njima postojano iskazano i iskustvo pesnika koji izazove stvarnosti
razume kao privremene događaje života, nipošto kao jedini mogući život.
U
stihove Rista Lazarova ulaze najrazličitije forme proživljenog
iskustva. Detinjstvo sačuvano za poeziju, mudrost zrelog života, ono što
je vredno pamćenja, pa tako postaje i povod za pesmu, javni život u
kome se ne traži uteha, ali se u njemu vide sva pustoš i praznina,
istorija koja je minula, ali nikako da se upokoji njen duh, tranzicija
uz koju se žive najbolji dani. Ali u tom iskustvu su ravnopravni
učesnici i iskustvo literature i fraktali sećanja utisnuti u putovanjima
u vrlo širokom rasponu od Australije i Sinaja, preko Moskve i Balkana u
svoj njegovoj celovitosti i uzburkanosti, do Venecije, Njujorka i,
recimo, Maču Pikčua.
Pesme Rista Lazarova nastaju upredanjem tih tako različitih niti.
