Jasminka Petrović ne želi da sudi o
postupcima svog malog protagoniste i lukavo ga pušta da sam ispoveda
svoje muke, u pero umesto na psihijatrijskom kauču. Svko poglavlje,
dakle, liči na jednu uspelu terapeutsku seansu: Zemljo, otvori se, Ovome
se nisam nadao!, Ostavite me više na miru!, Na dnu dna, Samo mi je još
to falilo!... i sve tako, sa puno uzdaha i usklika, zaključno s Potopom,
sve do rane jeseni, omiljenog godišnjeg doba same autorke. Zahvaljujući
ovoj srećnoj koncidenciji, valjda, i roman se završava slutnjom, ako ne
hepienda, onda pomirenja i harmonije, sa svetom i samim sobom, pre
svega, koje kraj puberteta evocira. U ovo slučaju, i uz nezaboravne
ilustracije Dobrosava Boba Živkovića.
