Menjajući naglo, u momentu zapleta, žanr romana iz društveno-psihološke proze u trivijalan krimi roman, autor simbolično pokazuje kako su takva vrmena preko noći menjala iz korena ljudske živote, premetala njihove sudbine u nešto sasvim drugo i neočekivano.
Kada čitalac u drugoj polovini knjige otkrije da je pravi pripovedač jedan sasvim epizodan lik koji, međutim, dobija na važnosti zato što glavni junak špijunira njegov život kroz rupicu u zidu zatvorske biblioteke u kojoj služi nezasluženu kaznu, postaje jasna i grafička igra u knjizi i njen naslov, posle kojeg se Danilo Kiš više nigde ne javlja u romanu. Njega čitalac prepoznaje i oseća u tonu i atmosferi knjige Filipa Gajića, kao i u formi koja je omaž poetici velikog pisca.
