Pripovedanje se odvija u prvom
licu, ali u prvom preminulom licu. Neobične ličnosti, večne ljubavne
priče i situacije, za koje bi se pre reklo da su preuzete iz kakvog
Kafkinog dela, predstavljaju strukturu romana koji pleni lakoćom s kojom
se čita. Pored sistematičnog pesimizma, ovaj roman sadrži i sve
elemente Mašadove filozofije, koja će svoj vrhunac dostići u sledeća dva
velika romana Quincas Borba i Dom Casmurro, a čije jezgro predstavlja
naglašeno osećanje relativnosti: ništa nije apsolutno, ništa nije vredno
potpunog zalaganja, ništa nije dostojno naše mržnje, niti naše ljubavi.
