Nikome više ne smeta taj njen povlašćeni status, njen razmaženi,
arogantni i pretenciozni govor sa pijedestala uzvišenosti, izuzetnosti,
jedinstvenosti, taj aristokratizam, prosvetiteljizam i moralizam sa
kojim se odnosi prema "ostatku sveta", rekao bi opet neko
nedobronameran. Sve to, paradoksalno, prati osećanje, a katkad i svest
same umetnosti o sopstvenoj nemoći. Umetnost nije toliko glupa da ne
vidi da stvari pomera neko drugi. Ipak, toliko smo se sa tom
pokondirenom institucijom saživeli i sjedinili da smo pristali, ili smo
primorani, da je doživljavamo kao prirodu, kao nekakvu silu koja postoji
i deluje mimo naše volje i uticaja. Toliko nam se usadila u glavu da se
čini sastavnim delom naših moždanih ćelija, našeg genetskog materijala.
Zato, na primer, fizičko uništenje svih predmeta koje moderno doba
naziva umetničkim delima još nikako ne bi značilo smrt umetnosti. Za
tako nešto bilo bi neophodno sam pojam umetnosti izbiti iz svih glava.
Jer umetnost nije u predmetima i stvarima, već u glavama, ili možda
srcima i dušama.
