Pritisnut zahtevima države za proizvođenjem profesionalne
kompetencije u svetu koji je sve više insistirao na administrativnoj i
privrednoj funkcionalnosti i efikasnosti, univerzitet se sve brže
udaljavao od svojih modernih prosvetiteljsko-humanističkih okvira,
odnosno od proklamovane emancipatorske uloge znanja. Međutim, on je
jednako bio žrtvom visoko podignutog tona kojim je bio praćen govor
filozofa nemačkog idealizma. Oni univerzitetu pripisuju istu onu
totalizujuću moć izmirenja ideja i stvarnosti kakvu su najpre pripisali
filozofiji. Začetnik ovog visokog govora, Imanuel Kant, stavlja
filozofiju i Filozofski fakultet u središte univerziteta. Međutim,
univerzitet se vrlo brzo, već kod Fihtea, od sredstva
institucionalizacije znanosti i mesta rođenja emancipovanog društva
budućnosti pretvorio u mesto obrazovanja nacije. Shodno ideji o
Kulturstaatu, Šlajermaher i Humbolt su, sa druge strane, zamišljali da
sveukupan duhovni život nacije skoncentrišu na univerzitetu. Šeling je
unutrašnju povezanost univerziteta sa stvarnim svetom, takođe, shvatio
vrlo radikalno time što je individualni, obrazovni put ka apsolutu
razumeo kroz jedinstvo istraživanja sa opštim procesom obrazovanja.
Posledica svega toga bila je da je univerzitet kod njega postao
"institucijom opšteg obrazovanja". Tako je došlo do toga da se
revolucionarna i, par excellence, moderna ideja univerziteta, vremenom
"okameni" u projektu institucionalizacije znanosti, odnosno ideji
zasnivanja nemačkog univerziteta. U tom bismo smislu mogli govoriti o
tome da se ideja univerziteta otuđila od svojih subjekata, profesora i
studenata, i da je vremenom pohranjena u instituciji, odnosno državi. U
tradiciji nemačkih mandarina ona je, zauzevši potpuno odbrambeni stav
prema profesionalnoj praksi, sve više počela da se formuliše u potpunoj
opreci prema činjenicama, čime se konačno degenerisala u ideologiju
profesionalne klase obrazovanog građanstva. Ideja univerziteta se time
pretvorila u ideologiju univerziteta.
