Elijade, u ovom delu, proučava hijerofaniju na različitim
kosmičkim nivoima (nebo, voda, zemlja, kamen), zatim biološku
hijerofaniju, kao i lo kalnu hijerofaniju i mitove i simbole. Međutim,
oni se ne proučavaju kao odvojeni fenomeni, niti je u delu prisutan bilo
kakav trag pozitivizma ili racionalizma prilikom proučavanja ovih
fenomena. Elijade insistira da se religijski fenomeni prvenstveno moraju
proučavati u njihovoj sopstvenoj ravni stvarnosti. Informacije o
bogovima neba, obožavanju sunca, simbolizmu vode, obredima plodnosti,
svetim mestima i sl. razlozi su po sebi za čitanje ovog dela. Ipak,
smatra se da je najdragoceniji Elijadeov pristup prirodi religijskih
fenomena. Poznavanje suštine religijskih fenomena izmiče psiholozima,
sociolozima, lingvistima i ostalim stručnjacima, jer ih oni ne
proučavaju kao religijske fenomene. Sudeći prema Elijadeu, oni su
propustili jedan nesvodljiv element unutar religijskih fenomena, a to je
element svetog. Elijade je pokazao načine po kome su se manifestovali
ljudski napori za život u sferi svetog unutar raznovrsnih kultura i kako
su se, sa zanimljivim varijacijama, određena verovanja, rituali,
simboli i mitovi održali.
