Rodbina

Dragana Mladenović opisuje i preispituje utopijske vizije, državotvorne ambicije i njihove realizacije na prostoru koji nastanjuju ljudi za koje smo skloni da verujemo da srljaju iz jedne katastrofe u drugu.

Pa ipak, sledom svojih pesničkih knjiga pesnikinja ne sugeriše da je jugoslovenski socijalistički san nužno morao da se završi nacionalističkom noćnom morom koja se razrešava na Sudu u Hagu. Tako se u središnjem delu "Rodbine" košmarne devedesete svode na sukob izmedju onih koji veruju u podelu na naše i tudje sinove, majke i kćeri, i onih drugih, koji iz saosećanja sumnjaju u nju. Razaranje kolektivističkih obrazaca insistiranjem na ličnom stavu i odgovornosti omogućilo je Dragani Mladenović da u relativno kratkoj pesničkoj knjizi suvereno izloži teme s kojima se domaća proza, uz retke poštovanja vredne rezultate, muči već decenijama. Kao, uostalom, i sva domaća otačastvena poezija.