Šaht (Stubovi kulture, 2009.), drugi roman Andrije Matića (1978), predstavlja za srpsku književnost jedan od nekolicine novih naslova po svemu sudeći skromne ovogodišnje, SEK-om iznurene produkcije. Matićev roman je atipično štivo, antiutopijsko i nažalost itekako aktuelno viđenje Srbije unazad desetak godina (što u određenim segmentima važi i danas), grozomorna slika devedesetih koja se ovde reprizira u još nakaznijem (ako je to ikako moguće) i ogoljenijem izdanju.
Ako bi ovaj roman postavili u određene ideološke i vrednosne okvire onda možemo reći da je svojim insistiranjem na priči o totalitarnoj istoriji koja nas čeka u ne tako dalekoj budućnosti, Matić, što se tiče svetskih pisaca, na putu Sorokinovog Dana opričnika. U savremenoj srpskoj književnosti, u pogledu kako umetničkog postupka i jezika (hladan i precizan akademski nasuprot blogerskoj žovijalnosti i pošalicama), tako i kritike ideologije (srpski nacionalsocijalizam u prvom i globalizam u drugom slučaju), Šaht može biti okarakterisan kao opozit Leposavi Pavla Ćosića, antiglobalističkom SF romanu koji je pozdravila srpska desnica. Ovo poređenje važi utoliko pre što Matićev roman ne teži nekom domaštavanju budućnosti, izmišljanju lasera i ostalih gadgeta, ne gaji luckaste i uvrnute likove, već snažno kritikuje kako totalitarizam tako i odsustvo lične inicijative.
