Prateći
pojednce, nemoćne samo spram blizine smrti, koja na različite načine
stiže, ali i spram sistema koji i u promeni ostaje isti, ove priče,
usred opšteg i banalnog, razotkrivaju lično i bitno u njihovim životima.
Iako su im katarze često zakasnele, izvan moći da se išta
promeni, jer smrt najbližeg je već tu, ludilo je izvesno, vapaj za
ljubavlju obesmišljen, putovanje nemoguće, kao i komunikacija, a
misteriozni uništeni rukopis već u startu nestvaran, uvidi u živote
Đurđićkinih junaka uverljivo svedoče o onoj stvarnosnoj moći koju ima
pripovedanje.
