Celu knjigu čini četrdeset (po broju dana
Velikog Posta?) varijanti razgovora između Duše i Tela, pri čemu i Duša i
Telo dobijaju ljudska obličja i sudbine, stapajući se u magnovenjima
visoke ljubavi i gubeći jedno drugo u trenucima padova.
Sam autor je ukazivao da sadržaj knjige „nije frivolan, nego tragičan“.
I
eto, jedna od onih koje su išle po sredini iznenada podiže glavu,
pokrivenu belom maramom i, zaklonivši sveću rukom, uperi pogled svojih
crnih očiju u tamu, činilo se upravo prema meni… Šta je ona mogla videti
u mraku, kako je mogla da oseti moje prisustvo? Okrenuo sam se i tiho
izišao kroz kapiju.
iz priče „Čisti ponedeljak“
