Tri godine nakon tog događaja junakinju zatičemo u njenom stanu u kojem je provela sve to vreme ne izašavši ni jednom na ulicu iz straha, gađenja, rezigniranosti prema spoljašnjem okruženju. Iako je želela da se povuče, da izgubi kontakt sa društvom punim laži i prljavštine, to ne uspeva. U njen stan, njenu oazu mira, upada naoružani snajperista koji je upravo izvršio atentat na ministra ekonomije sa krova njene zgrade.
Da li su taoci samo oni u koje je usmeren nišan plaćenih ubica, ili smo zapravo svi mi taoci jednog pogrešnog sistema vrednosti, društva s poremećenim emocijama i međuljudskim odnosima, postavlja pitanje Sandra Petrušić.
U ovom romanu ima katarze, ali nema gorčine. Naprotiv, mnogo je humora u njemu, mnogo smeha, pravog, kakvog smo svi željni u životu i dok čitamo knjige.
