Samo je nekoliko knjiga suštinski obeležilo srpsku i jugoslovensku
književnost druge polovine 20. veka, a „Priče o zanatima“ i „Uloga moje
porodice u svetskoj revoluciji“ svakako su među njima, jer ni posle
gotovo četrdeset godina ništa nisu izgubile na svežini. Glavni junak ove
autobiografske porodične epopeje je dečak Bora Ćosić, dok su ostali
akteri članovi njegove velike porodice: Mama, Tata, Deda, Ujak i Tetke,
uz galeriju likova koji iz spoljašnjeg sveta ulaze u njihov život.
Za oba dela karakteristično je stanje društvene pometnje izazvane
revolucijom, odnosno dolaskom socijalizma, što je predočeno iz dečije
perspektive, uz karnevalsku atmosferu i smeh kao osnovni vezivni
element. Otpor totalitarizmu kod porodice je oblik dobrog vaspitanja,
koje se, paradoksalno ali u praksi često, kod sredine doživljava kao
nepristojnost.
Kod Bore Ćosića smeh je oslobađajući, ali i subverzivan, njegova uloga
pre svega je da umanji ili neutrališe strah pred životnim okolnostima
koje, uprkos veselom tonu oba romana, nisu uvek bezazlene. O tome
svedoči i poslednja rečenica "Porodice", koja kaže da je sve bilo "tako
ili još gore".
