Međutim,
krajem XX veka, nacionalna država više nije u stanju da rešava brojne
društvene probleme koje je sama preuzela na sebe: počev od zahteva za
socijalnom sigurnošću i pravednijom raspodelom bogatstva, pa sve do
klasičnih bezbednosnih pretnji – unutrašnjih i spoljašnjih.
Utoliko
će buduće organizacije vlasti biti fragmentarnije, ali i međusobno
integrisanije od države kakvu poznajemo prethodnih tri stotine godina.
Državni monopol nad silom biće dodatno urušen, tj. privatizovan, što će
za većinu postojećih zemalja u svetu značiti umanjenu bezbednost, kao i
veće nemire. One jednostavno neće biti ni voljne ni sposobne da
kontrolišu i zaštite politički, vojni, ekonomski, društveni i kulturni
život svojih građana u onoj meri u kojoj su to ranije mogle. Ostaje da
se vidi da li je pravac ovih promena poželjan, kako se neki nadaju, ili
nepoželjan, kako drugi strahuju.
