Ovaj, prakticno novi, definitivno
dorađeni, roman, stilski prilagođen rukopisu Matijevićevih kasnijih
knjiga, sačuvao je originalnost, surovost i duhovitost prethodne
verzije, a crnohumorna životna intriga sigurno će nasmejati i današnjeg
njegovog čitaoca.
Svojevremeno se njegova čitateljka Sofija Pajović
zapitala o mogućem smislu priče koja se odvija unazad u neobičnom svetu u
kojem njegov junak, Arnold Kriger, prihvata realnost i ne pokušava da
interveniše na tok dešavanja, i ponudila svoje tumačenje: «U ovom delu
mogu se uočiti neke od osobenosti/konstanti Matijevićeve proze:
narativni eksperiment, autorski komentar, specifična
upotreba/poigravanje slovnim oznakama, neobični junak kroz čiji je
fokus, u monološkoj formi, prikazan oneobičen svet, pogodan za isticanje
protivrečnosti i apsurda.
Kako je forma uvek u službi značenja,
izokretanje sumanuto brzog toka radnje nije samo pokušaj autora da nas
zaseni svojim umećem. Niz fantastičnih motiva čijim se ulančavanjem
izgrađuje ova priča u nazadovanju ne svedoče samo o Matijevićevoj
bogatoj fantaziji, već i o njenoj kontrolisanoj i promišljenoj upotrebi
pri raz/uobličavanju stvarnosti kojom se kreću junaci germanskih imena.
Da se radi o brižljivoj konstrukciji razkonstruisanog sveta u haosu,
sugeriše se od samog početka. Nekoliko puta je u tekstu jasno istaknuto:
NIŠTA NIJE SLUČAJNO.
Matijević je ovim romanom postavio temelje
jedne autentične poetike koju ćemo, uprkos njenoj imanentnoj protejskoj
prirodi, uvek prepoznati, a kojom će on braniti autonomiju književnosti,
kao polja izražavanja mišljenja i provociranja razmišljanja o svetu.
