Ta veština koristila je postupak
kojim se u pamćenje utiskuju ’mesta’ i ’slike’. Ovo se nekada nazivalo
’mnemotehnikom’, a u današnje vreme smatra se prilično beznačajnom
granom ljudske aktivnosti. No, u vreme pre no što je pronađeno
štamparstvo, vežbanje pamćenja bilo je od najveće važnosti, a baratanje
memorijskim slikama po svemu sudeći oduvek je u celosti uključivalo i
psihu. Što je još značajnije, veština koja kao zapamćeno mesto koristi
elemente savremene arhitekture, a kao slike pamti savremene vizuelne
simbole, morala je, tokom vremena, prolaziti kroz klasične, gotske i
renesansne periode, baš kao i sve grane umetnosti. Mada je mnemotehnička
strana u ovoj veštini oduvek bila prisutna, kako u klasična vremena,
tako i docnije, te će predstavljati činjenične osnove našeg
istraživanja, u njeno sveukupno sagledavanje mora se uključiti više od
pukog istorijata tih tehnika. Mnemosina je, govorili su Grci, majka
muza; istorijat uvežbavanja ove suštinski značajne, a tako neuhvatljive
ljudske sposobnosti, povućiće nas u opasne dubine.
Namera ove knjige
bila je da pokaže kakvo mesto zauzima veštine pamćenja u središnim
tokovima evropske tradicije. U srednjem veku zauzimala je izuzetno
značajno mesto, tada su njenu teoriju formulisali skolastici, likovni
umetnici i arhitekte podarili su joj figurativnost, a književni pokreti
toga doba pretočili je u slike sveta, poput Danteove Božanstvene
komedije. Tokom renesanse njen značaj ustuknuo je pred humanizmom, ali
je zato poprimio ogromne razmere unutar hermetičke tradicije. Kako smo
sad, prateći njen razvoj, već dobrano zašli u sedamnaesti vek, hoće li
joj se sasvim izgubiti trag, ili će se i dalje nazirati negde na
marginama, svakako ne u centru? Robert Flad stoji poslednji na braniku
renesansne hermetičke tradicije u punom smislu reči. U sukobu je sa
predstavnicima novog naučnog pokreta, Keplerom i Mersenom. Da li to
znači i da njegov memorijski sistem, baziran na hermetičkim principima i
na Šekspirovom pozorištu Glob, predstavlja takođe poslednji izdanak
veštine pamćenja, drevnog Simonidovog umeća, koje će, u svom
nezaustavljivom napretku, pomesti sedamnaesti vek?
Frensis Jejts
