Dan-danas, u Konstanci (u Rumuniji)
postoji spomenik Ovidiju – jer je tu negde bilo mesto gde je boravio –
ne zna se tačno koliko godina, od izgnanstva do smrti. Avgust ga nije
pomilovao, ali je Ovidije i dalje, među „varvarima“ uz reku Ister (danas
Dunav) i Crno more pisao – Ex Ponto, Ovidijeve pesme iz izgnanstva
nalaze se u zbirkama Ex Ponto i Tristia. Ima ih i na internetu – to su
tugaljive, mučne pesme koje je pisao ne bi li mu se Avgust smilovao. U
Malufovim knjigama uvek postoji neki lik – verzija Šarona, neko ko
sprovodi druge u onaj drugi svet ili neki drugi svet, gde god bio, možda
Maluf zna nešto što mi ne znamo... U ovoj knjizi tu ulogu igra – Dete.
Pripovedač je Ovidije, radnja se odvija pre dve hiljade godina u mestu
koje se zove Tomi (Tomis). Ovo je postmodernističko štivo zasnovano,
kako Maluf kaže, na mogućem, a ne na stvarnom događaju. Ovidijev rečnik
sadrži reči koje u to vreme nisu mogle da postoje – kao nacija, na
primer, a ima i drugih. Malufov Ovidije je drugačiji od onog koji je
napisao Metamorfoze, postaje sve draži što se više udubljuje u knjigu.
