Zavera: Bog

Osho raskrinkava vekovni savez političara i sveštenika protiv ljudske slobode, radosti, zadovoljstva, utehe i blagostanja. Političar ukazuje poštovanje svešteniku ne bi li ozakonio svoju moć, a sveštenik nameće pravila individualnog ponašanja – sve u ime Boga.

Jedna je krajnost verovati u Boga; druga je krajnost ne verovati u Boga. Osho ne govori o „veri“, već o „iskustvu“ – tako u ideološkoj raspravi o postojanju višeg bića i ateizam i teizam postaju nevažni.

Univerzalnu istinu sopstvene svesti čovek može da razotkrije meditiranjem – i kroz ovo direktno iskustvo spoznaće da je sam život dovoljan samom sebi, da mu nije potrebno izmišljanje bilo kakvog boga. Kada pojedinac ovo doživi u svojoj najdubljoj srži, više nikada neće projektovati takvo sujeverje.

Autentičnom življenju, lišenom protivrečnih sistema vere zasnovanih na strahu i pohlepi, nisu potrebni nikakav bog, nikakav sveštenik i nikakva molitva. Sve što mu je potrebno jeste da istraži sopstveni unutrašnji svet i shvati da je to mesto gde sve protivrečnosti i sistemi vere nestaju.

To istraživanje Osho naziva zen – kretanje ka unutra, dopiranje do tačke u kojoj se povezujemo sa svime božanskim što postoji.