U tom romanu pisac takođe govori o tome da za prepoznavanje lepote treba imati iskustvo bola. Međutim, po njegovim rečima, ne radi se o uživanju u bolu a još manje o mazohizmu.“Govorim o tome jer treba imati izvesnu zrelost da bi se lepota sagledala na pravi način. A ako imate izvesnu zrelost onda je iskustvo bola više nego nužno.“
Njegova junakinja je, naime, bila stvorena za sreću a odabrala je samoću. Međutim, „objasnite mi kakav bi njen život bio da se taj njen čovek vratio. Udala bi se, imala bi decu i gomilu kućnih obaveza. Ali, ona je birala jedan tragičan, dramatičan životni tok. U litarearnom smislu nastojao sam da odbranim njen izbor, odnosno samoću. Uveren sam da je i u realnosti neophodno odnegovati svoj ugao gledanja na stvari a on često uključuje i samoću koja, dakle, ne mora biti oprečna sa srećom. Vidite, vratimo se romanu „Žena koja je čekala“, pod Staljinovim režimom žene nikada nisu dobijale nikakvo zvanično obaveštenje o tome šta se dogodilo sa njihovim muževima koji su nestajali u zatvorima Sibira. Njihova ljubav i to iščekivanje činili su te ljude živima. Možda i više nego dok su realno postojali. Ljubav može da učini čuda.“
