Za nekoga će
razotkrivanje intimnosti u Zimskom dnevniku biti iznenađenje. Za one
koji poznaju Osterovu opsesivnu analitičnost i zaokupljenost detaljima,
neće. Ali, čitava jedna linija koja se ovde bavi (njegovim) telom nikoga
neće ostaviti bez, ovakve ili onakve, reakcije. U paketu sa često
bizarnim telesnim detaljima (bolesti, povrede, bol, smrt), kako on sam
kaže - "katalogom čulnih informacija", nalazi se i sličan duhovni
arsenal (patnja, samilost, sjaj lepote, britkost uma, hrabrost), prema
Osteru - "fenomenologija disanja". U samim pukotinama jedinstva tela i
uma, Oster postavlja suštinska životna pitanja, otvoreno potkrepljena
preživljenim, ličnim primerima. Njegovo sećanje odlazi duboko u
prošlost, u vreme kada ga zapravo nije mogao imati, kao i u prostore u
kojima se više gostovalo no što se živelo.
Koliko god Zimski dnevnik bio
intimna istorija piščevog života (ne puka autobiografija!), on je i
njegova intimna geografija: o tome govori njegovih dvadesetak domova,
zajedno sa poštanskim adresama. Sledeći njih, kao na nekom dugom
toboganu, ova se knjiga čita bez daha i bez prekida, sve brže kako se
bližimo njenom kraju. Pol Oster, kao zreo čovek, i kao zreo pisac,
minuciozno osluškuje svoje telo, ali i sve već izrečene i ispisane reči
koje su ga dovele do zime sopstvenog života. Autorova priča je oštra,
ponekad neprijatna u ogoljenosti, ali iskrena i hrabra. I koliko god je
tamnih tonova karakterisalo, u slavu je života.
