"Prizor koji gledam
pred sobom ledi mi krv u žilama: na ogromnoj lomači, okruženoj
gestapovcima i policijskim psima, gore knjige! Ugljenisane stranice,
cele i u komadima, kao crne krpe lete ka nebu, u kovitlacu. Pepeo pada
na pločnik u hrpama, pa se ponovo diže uvis pod težinom novih i novih
primeraka.”
Iz knjige M.O.
Kada
bi u nekom književnom snu to bilo moguće, sve knjige bile bi dovoljne
same (po) sebi. One dobre živele bi svoje živote ponekad se oslanjajući
na svoje autore. One najbolje putovale bi i bez svojih tvoraca i bez
ikakvih komentara. Same, ali ispunjene ljubavlju hiljada koji su ih
razumeli i u njih se zaljubili čitanjem.
Iz komentara V.B.
