Zvezde su lepe, ali nemam kad da ih gledam

Pesnici čiji je izbor predstavljen u ovoj antologiji ne bave se restauracijom starih pesničkih formi i arhaizacijom jezika, niti glorifikacijom nacionalnih ideja. U njihovoj poeziji nema parastoskih litanija velikonacionalnih pesnika, ali ni oveštalih postmodernističkih postupaka.

Poezija ovih pesnika govori o ljudskoj autonominji, o moći i nemoći jedinke pred svetom, životom i sopstevnim demonima...

Njihova poezija nije apstraktna, ni hermetična. Njihov pesnički govor nije patetičan, sentimentalan, plačevan, ili egzaltiran. Niti himničan, uzvišen, starostavan i izveštačen. On je prirodan, govorni jezik grada, trgova, ulica, životnog okruženja, jezik sobe i osobe, koji odražava duh vremena u kome žive.

Ambijent njihove pesme je grad, mitsko mesto poezije još od Bodlera, preko Eliota i Ginzberga, do današnjih dana. No, grad nije samo tema i nije samo mesto, već je alegorija moderniteta koji ovi pesnici nose u svom senzibilitetu, u odnosu prema vremenu u kojem žive, prema jeziku kojim pišu.

U njihovoj poeziji nema tzv. velikih tema i ideja ili večnih istina. Oni ne neguju kult pesnika – sveštenika poezije, niti pak poeziju doživljavaju kao tajnu religiju. Oni ne pišu u ime kolektiva, zajednice ili ideologije. Oni pevaju o stvarnom i mogućem, bez mistifikacija i mističarenja. Oni ne idealizuju, njihovo imaginiranje nikada nije iluzioniranje, oni dovode u pitanje, sumnjaju , preispituju... Njihova poezija je poezija nemira i nemirenja. Oni najčešće pišu o tzv. običnim, svakodnevnim stvarima, pojavama i događajima iz života, iz perspektive individualizovanog pogleda na svet.

Oni ne pišu znanjem, niti pak nekakvim tajanstvenim, božanskim talentom. Oni pišu iz neminovne potrebe svojom osetljivošću, inteligencijom, srcem i razumom, stalnim uzbuđenjem duha, kako bi rekli stari Grci. Potraga za identitetom, za smislom bivstvovanja i opstajanja, to je njihov pesnički raison d’etre.