„Evo, dakle, Antonija Kazasa Rosa, s perom u ruci. Ima trideset pet godina, po obrazovanju je matematičar, provodi dane na terasi svoje garsonjere u Đenovi, s pogledom na krovove grada umesto pejzaža. Šta taj čovek radi? Meditira o vrlinama i lepoti neizvesnosti, njutnovskim teorijama o gravitaciji i privlačnosti tela, mašta o tome da pretvori svet u jednačinu. I evo ga već kako zamišlja svoj slučajni susret sa Almodovarom koji odlučuje da snimi film o njegovom životu, o nesreći u kojoj je izgubio lice, o nežnoj i putenoj ljubavi koju upravo započinje s Lizom, mladom ženom sa očima boje tamnog vulkanskog stakla.
Neočekivano, u ovoj priči dodiruju se i mešaju junakov glas, knjiga koju je naumio da napiše, scenario španskog reditelja i neki drugi nivoi pripovedanja, kao rezultat uspomena iz detinjstva, bajke ili sna.“
Natali Krom, Telerama
