Kroz
različite eseje o Glišiću, Lazareviću, Matavulju, Sremcu, Veselinoviću
istovremeno se detektuju „anarhični elementi“ teksta, ali se otkriva i
njegova podređenost žanrovima, poetikama, hermeneutičkim okvirima
autora. Posebna pažnja je posvećena kontroli teksta u vidu autocenzure,
kao i iščitavanju dela preko šireg konteksta. Zato je o realističkim
piscima pisano iz izokrenute perspektive – umesto o objektivnoj slici
društvene stvarnosti pisano je o privatnosti, umesto o javnom životu o
erotskim kriptogramima, umesto o aktuelnim društvenim temama o mitskim
slojevima priče. U postrealističkom svetu u kome se realno neprestano
premetalo u hiper, nad, i, ili ne-realno, zapravo su preispitivana
značenja u nagoveštajima i zaboravljenim aluzijama.
