Aćin istražuje delo božanstveno-bezbožnog Markiza de Sada, i to u sprezi
s nekoliko presudnih momenata iz piščevog života. Markiz je sebe
apokaliptizovao, i tako je postao prorok tela i crni prorok našeg
vremena. U ovoj knjizi prizivan je ne da bismo ga razumeli, što je
postalo već samo sujeta, nego da se poput njega ne razočaravamo ni pred
kakvim iskušenjem opstanka. U tom pogledu je književnost najneophodnija
lekcija koju drži život.
Ali, ima li još kome? Da li neko još za tu
lekciju mari? Koliko god nas bilo na svetu, svet sve više nekako biva
pust. Mučeno žudnjom za slobodom, ovo doba je ustoličilo smrt i zločin
kao nijedno ranije.
Aćin pita Markiza kome je pouka o žudnji
namenjena. I možemo li da oprostimo sebi, jednostrano obuzetim Dobrim,
kad ne vidimo Zlo koje u prilog sebi podjaruje tu ukletu obuzetost?
Možemo li da podnesemo zlo koje nam se gomila od početka sveta?
Opsednuti smo, možda i zato, krajem sveta, do mere da ne možemo više bez
iluzija da događaji uopšte ikada završavaju. Događaji, očigledno je,
mogu bez nas. Naše im je učešće suvišno. U tome je strahota: da smo
žrtva u nečemu iz čega smo isključeni. Ne moramo to da prihvatimo, ali
moramo da živimo s tim a da nas to ne ubija.
Delo Markiza de Sada je u
mnogim elementima ekstremna književnost. A autor ove knjige zapravo
traga za elementima teorije koju takva književnost podjednako
pretpostavlja i zahteva.
