Pred nama su dve rane knjige Vladimira Pištala.
Slikovnica,
u novijem autorskom čitanju viđena kroz naslov Čajevi Marsa, jeste
crtež u vazduhu, slika sveta u svojoj spoljašnjosti, blago zakrivljena
poetskim duhom posmatrača/pisca. Ustvari, mladalački slikarski pokušaj,
pratekst u kome se paradigmatski ocrtavaju mnoge od budućih odrednica
Pi{talovog proznog izraza. Literarna gra|a ove nevelike knji`ice je
preto~ena u govor oblika, atmosferu utisaka, koji se sastoje od slika
obojenih verbalnim zapa`anjima. Njima autor dodiruje i pornografiju i
politiku, i umetnost, sudbinu umetnika, te |ubri{te kao ishodi{te svega
poestojećeg.
Noći su, opet, knjiga nemira i turobnih raskr{}a. Sa
~itaocem kroz tekst kao medijum komuniciraju njegovi vlastiti utisci.
Na~in njihovog nastajanja/utiskivanja najsli~niji je onom kod stripa ili
pri krupnim kadrovima u filmu. Diskurs je odmeren, obojen gor~inom, a
pri tome još uvek lagan. Cilj je zapaziti neobi~no, uhvatiti logi~no u
alogi~nom, zarobiti sve, ba{ sve {to se desilo, ili moglo desiti, sve
{to se probilo do svesti. Jakom akustikom, intenzivnim bojama, priziva
setu, boje uzglobljuje u zvuke, predmete, pojave. Priče su viđene iza
paučine stvarnosti, kokainski amplifikuju osete, pune su želje da do
krajnjih granica poja~aju intenzitet svoje slike `ivota.
Nenad Šaponja
Pištalo nema samo smisla za gradnju atmosphere već i za ritam, za
organizaciju teksta. Svaka njegova rečenica je poetski zasnovana kao
stih. Nijedna ne stoji tu tek tako. Svaka otvori novi prostor. Kod njega
rijetko kad ima nepotrebnog ponavljanja. Sva ponavljanja su, zapravo,
lirski refreni. Njegova imaginacija je izuzetno bogata, ali i, što je
ređe u naših pisaca, izvanredno formalno uobličena u adekvatne lirske
(’objektivne’ rekao bi Eliot) korelative ili ekvivalente.
Slobodan Blagojević
