Pišem zato što volim miris papira, pera, mastila. Pišem zato što više od svega verujem literaturi i umetnosti romana. Pišem zato što je to navika i strast. Pišem zato što se plašim da budem zaboravljen. Pišem zato što mi se sviđa slava i zanimanje koje to donosi. Pišem da bih ostao sâm. Pišem da bih možda razumeo zašto se toliko ljutim na sve vas i svakoga. Pišem zato što mi se sviđa da me čitaju. Pišem da bih najzad završio taj roman, ovaj tekst, tu stranicu koju sam jednom započeo. Pišem zato što to svi od mene očekuju. Pišem zato što detinjasto verujem u večnost biblioteka i to da će mi knjige stajati na policama. Pišem zato što je život, svet, sve oko nas toliko lepo i zadivljujuće da je to neverovatno. Pišem zato što je zabavno u reči pretočiti svu tu lepotu i bogatstvo života. Pišem ne da bih pričao priču, već da bih je stvorio.
Pišem da bih se oslobodio osećanja da postoji neko mesto u koje uvek treba ići i u koje nikako ne mogu da odem – kao u snu. Pišem zato što nikako ne mogu da budem srećan. Pišem da bih bio srećan.
Orhan Pamuk, Druge boje
