Na to nam ukazuje i posve moderna struktura ovog
jedinstvenog romana u srpskoj književnosti, koji dokumentarnim iskazima
(da li su istorijski, ili su pak iz sveta modernog svetskog romana,
filozofije, antropologije, etike itd.) prekida priču i pričanje i tako
nam stvara privid o narativnom rukopisu koji jeste ispisivan kao da je
reč o Šeherezadinom kazivanju.
U izvesnom smislu, ta dokumentarnost kao
da podseća na večnu temu, njena je neka vrsta istorije, od drevnih do
modernih vremena; to je, prevashodno, istorija užasa jedne „ljudske
duše“ koja prerasta u simbol bezdušnosti, mračna priča koju glavni junak
kazuje s jezivom strašću, s takvom ubedljivošću da vam se pri čitanju
ledi krv. Priča je, dakle, autentična, pričalac je doista ispričao
istoriju svoje „duše“ – od dželata do odgajivača cveća... (Gojko Tešić)
